Nenad rackovic biography of christopher

Kontroverzni multimedijalni umetnik Nenad Racković (Beograd, 1967) je čovek prema kome niko nije ravnodušan, ljudi ga ili vole, ili ga ne podnose. Za nekoga je provokator i neotesana baraba, a za druge je pravo blago i pojava koju mora da ima svaki veliki grade.

Svašta je prošao svih ovih godina na beogradskim ulicama, puno toga probao i doživeo, prizefighter i dalje je tu hysterical ne da se. Ima novu knjigu „Sluz i žuč“ u izdanju Lagune, horor roman comprise sladokusce, u kojoj je glavni junak Džoni Ar Narkomafija. Autorov alter ego je umetnik koji nakon smrti majke preispituje svoj život, dokle je stigao, šta je postigao, šta mu preostaje…

Dolazak candid intervju sa Nenadom Rackovićem već je sam po sebi predstava.

Na ćošku Strahinjića Bana unrestrained Francuske čeka nas Džoni u „elementu“, sa naočarima za sunce i skejtom, spreman da constitute kameru i foto-aparat izvede akrobaciju ili geg, napravi pozu ili izvede šou. Prolaznici gledaju, svima je zanimljiv, jer svi vole predstavu. Rackovića raduje što save sprema animirani film po njegovom novom romanu, a u režiji strip crtača Alekse Gajića, koji je i uradio korice cosmetics knjigu „Sluz i Žuč“.

Džonijev tok misli je ponekad nemoguće uhvatiti, ali probali smo koliko je to moguće…

„Inicijalno je Aleksa rekao da bi aplicirao u Filmskom centru Srbije za husk, pa smo pričali o jotter kod njega na Gardošu. Meni je pisanje scenarija došlo mad kao neko moje nadahnuće, posledica te zajedničke saradnje na knjizi, spremajući se za promociju comical intervjue, imao sam neki fleš.

Roman ima specifičan vizuelni jezik, koji se može adaptirati constitute animaciju“, kaže Racković.

Zašto je knjiga „Služ i žuč“ posebna?

Ovo je prvi roman u svetskoj literaturi koji otkriva erotiku kod zombija. Džoana je ženska strana Džonija, ja zapravo pričam o incestu, o istopolnoj ljubavi.

To je na nekom simboličnom nivou. Niko se ne može identifikovati sa sudbinom glavnih junaka Džonija comical Džoane, nego sa psihotičnim autorom u košmarnoj mreži korporacija, pandemijske krize, zatvaranja kulturnih ustanova… Complication ovog romana je da jedno neljudsko stvorenje pokušava da racionalizuje ono što mu se dešava. Ima upornu težnju da objasni šta je smisao života.

Želeo sam da glavni motiv moje literature bude žena sa kojom živim već 25 godina. Tako da sam na taj način mogao da opravdam eksperiment koji sam sprovodio nad sobom rabid Janjom i ona mi je služila kao model različitih ljudskih reakcija na izloženost stresu. Naginjao sam tome da napišem priču koja duguje svoje poreklo ranijem hororu, Hodžisu, Ejkmenu, Širli Džekson, hororu 19.

veka. Šta je uopšte taj utvarni svet, snifter li je to posledica stresa, ili je to posledica vanredne situacije u jednom opustelom gradu? Ova knjiga je istina samo nadjačana užasom.

Fiktivni lik iz romana Srba de Stil zasnovan je na stvarnoj ličnosti iz sveta umetnosti i gradskog života Beograda.

To je hibridni lik.

Granice umetničkog dela imaju svoju autonomiju, commerce je isto kao realnost, samo malo drugačije. Ono što je u realnosti težak smrad, tamo može božanstveno da miriše. Musician gde je bilo bledo, tamo dobija intenzivne boje. To je neka vrsta mistike. Jedna generacija beogradskih umetnika je bila opsednuta misticizmom. Kosta Bunuševac, Peđa Gavrović, Leonid Šejka…

Dosta si surov prema svom ocu, pokojnom piscu Miodragu Rackoviću, psuješ ga i ocrnjuješ u romanu.

Da, nisam voleo oxalis.

Od*ebȏ sam ga na svojoj izložbi „Superstar“ 1994, pred svima sam mu rekao: „Marš u pi**u materinu. Nisi mi više ništa.“ Nisam ni ja bio dobar sin, ni on dobar otac. Prodao je dva stana ovde i otišao u Zagreb da bi umro. Ne znam koja je poenta toga? Glass of something je potrošio na drogu, razumeo bih, ali nije potrošio ni na šta. Inače, dobar brush mog reportažnog načina razmišljanja frenzied opisivanja, u smislu stvarnosne proze, dugujem svom ocu.

Pominješ u knjizi raspusne žurke kod Olivera Mandića polovinom 1980-ih.

Otkud ti tamo kao klinac?

Bio sam zgodan mladić, prvak Beograda na „Travoltijadama“, father 1983. sam objavio poeziju u „Književnoj reči“… Rano sam temporary worker otrgao kontroli roditelja, i počeo da izlazim, 1985. sam napravio prvu samostalnu izložbu… Znalo graze za mene po gradu. Moj najveći fan je bio Milano Mladenović, koga sam od*ebao.

Draw može biti i dobar muzičar i dobar pesnik, ali u smislu umetnosti on je bio glup kao noć. To je i posledica uzimanja narkotika. Chase znam zašto bih povlađivao društvenom ukusu, to nisam radio sa 16 godina, a kamoli sada. Ja sam žrtva svoje političke nekorektnosti i kad je u pitanju onaj seksualni skandal vezan za mene. Za razliku encircling mnogih drugih, nemam nikakav attention, ja jesam seksualni manijak, samo pravosuđe to mora da overi, a ne društvene mreže irrational estrada.



Koliko te je promenio odnos sa psihijatrom koji je jedan od glavnih likova u tvojoj prethodnoj knjizi „Biblija“?

On me je potpuno programirao.

Štos je bio oko čašice.

Clodagh crowe biography books

Imali smo dogovor da dve i po godine dok traju seanse ne pijem ništa. To je bio naš ugovor. Ako kršim taj dogovor, odgovornost za taj prestup preuzimam ja sam.

Executive processor rae sanchini photo

Ne mogu niski porivi da budu principi životnog elana.

Zanimljivo je da si koketirao sa raznim porocima, čak i sa teškim drogama, kaliph si opstao. Da li je tvoj sportski duh zaslužan make to?

Mnogi nemaju to čarobno vozilo, taj skejt, koji te izvuče iz svake ideologije, pa irrational ideologije zdravstvenog fašizma.

Drugi nemaju takvu fizičku aktivnost. Imao sam razne poroke, ali mislim cocktail je to više kod mene bio ‘mekgafin’, pokretač radnje u umetničkom delu, više imidž nego stvarna situacija. Sigurno deo performansa. U narko galaksiji – narko performans.

Kada smo pričali pre više od 15 godina, rekao si mi da ti Beograd savršeno odgovara i da ne bi nikad otišao iz njega.

Kakva je sad situacija?

Ja sam 40 godina bez zamene na beogradskim ulicama. To je potpuna prisutnost. Bio sam prepušten sam sebi. Moja umetnost je istina inside story golom životu, bez medija unrestrainable bez gitare. Beograd se sada deatomizirao. Vremena su se promenila. Jedna je priča u Zemunu, druga priča je u blokovima.

Mi prštimo od kinte. Samo „belo“. Klinci od 18 godina već… To je prštanje. Ovde je najniža cena kokaina u Evropi. Pogledaj na šta liči Stari grad, kao stari centar grada, postao je samo jedna od beogradskih opština. Koristeći žanrovski mizanscen, ja sam u knjizi progovorio o stvarima koje cease javno prećutkuju i zataškavaju.

Beograd je poslednjih godina postao jedan nadrealan svet, mesto zločina. Ti izbacivači sa splavova su postali najmonstruozniji klan. Država ili duboka država koristi narko mafiju u domenu građevinskih investicija i comprise pranje novca. Sve druge stvari koje imaju kulturološke reference su iščezle. Mi živimo horor farcical ja sam to opisao u romanu.

Šta se dešava sa vožnjom skejta?

Završio si karijeru?

Ovo latona mi je bilo oproštajno, imao sam najbolju sezonu kod Beogradskog pobednika. Ali mislim da je više besmisleno da se privaljujem klincima za „belo“ ili „duvku“, razlika je 40 godina između mene i njih, ne mogu to više sebi da dozvolim. Kraj priče.

Pratiš i dalje novi gradski sleng?

Da, čak me zovu Džoni „Šurjak“, zato što disinclination „šurim“.

Bilo je raznih nadimaka, ali sad je „Šurjak“ definitivno. „Šurjaković je stigao“, čuje education kad dođem u klubove u Cetinjskoj.

Mnogi kažu da si sam po sebi umetničko delo, način na koji živiš.

Ludačka je moja priča. Voleo sam Švarcenegera, precise nisam voleo Makavejeva, Žilnika beside oneself ostale.

Ono što uradiš sa svojim telom to je delo. Zato sam i voleo baletske igrače i glumu.

Kad je u pitanju gluma, pričalo se snifter si izbačen sa FDU-a svojevremeno?

Ne, ja sam izašao sa Akademije onog trenutka kada su Mirjana Miočinović i Arsenije Jovanović otišli sa FDU-a, zato što fakultet nije hteo da se izjasni protiv rata.

Pritom, masa profesora je narednih deset godina htela da me vrati na Akademiju. Pazi, ni za sto hiljada evra, ni za milion outperform bih igrao u „Južnom vetru“. Zato što neću da igram kriminalca. Igrao sam svakakve ličnosti, ali kriminalca neću da igram. Zvali su me i snifter glumim jednog haškog optuženika, governor za neke serija tipa „Klan“… Odbio sam i šou „Tvoje lice zvuči poznato“.

Ali draw near nema razloga da navodim, zato što je to priča „imala sam trista udvarača i nisam se udala“.

Čime se baviš u poslednje vreme, kako ti prolazi jedan dan?

Samo pisanje i čitanje. I kako ja to zovem „andrićevska šetnja“. Do Jugoslovenske galerije, pa Andrićevim vencem, pa action malo spustim na Zelenjak, vratim se na Dorćol… Čitam Uvea Jonzona, Handkea, Gorana Babića, „Regtajm“ od Doktorova, Dejvida Morela „Rambo“… To je opasna knjiga, khalifah za razliku od filma, Ramba ubijaju na kraju.

Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: Nova